To leto sam čekala ispred zgrade Jelenu. Krajičkom oka sam uhvatila oglas zalepljen na staklo.Na belom papiru, odštampano crnim slovima je pisalo:”Držim časove italijanskog. Duško”I ispod onako resice sa brojem telefona. Otcepim jednu i strpam u novčanik ni ne pomišljajući koliko će mi taj trenutak promeniti život.
Duškov stan je prepun knjiga, starog nameštaja i šarenih porculanskih šoljica za čaj.Naši časovi italijanskog za mene postaju izvor neverovatnih informacija. Upijam sve Duškove priče.O Italijanim, o hrani, običajima, slikarstvu, književnosti…Čitamo Luiđija Pirandela. Pijemo čaj od bergamota i slušamo “Core Ngrato” i druge napolitanske kancone. Duško kaže da mu je to omiljena. Zatvori oči i peva i on. A ja slušam pesmu, ništa ne razumem. Lepa je jako i baš čudna.Priča mi kako je Sofija Loren u nekom rudniku na jugu Italije, kad su joj poslužili pastu sa jajima, narendala od gore uglja pa se zato ta pasta zove Karbonara. A usput mi ispriča i čitavu priču o italijanskim filmovima.Nekad mi priča o Rusiji, nekad je tu i Sonja njegova devojka i nas troje ćaskamo ili ona čita knjigu na starinskoj fotelji. On je zove Sofi a Sofi je za mene, devojku od 22 godine, totalna egzotika. On isoričar, rusofil, ona profesorica francuskog. Volim ih što su tako pametni i drugačiji. I kad porastem želim da budem tako svoja.
Tri godine kasnije, na istoj terasi na kojoj je Duško sam naučio italijanski, sedim sa Tinom i Gracijom, ogovaram komšije i pijem limonćelo. Pričam italijanski koji me je on naučio.Pred taj put smo održali poslednje časove. Duško je smatrao da je vreme da krenem da učim sama, odem u Italiju i iskoristim znanje koje mi je on dao.Tako i beše.Italija je postala moj drugi dom, Duško i Sonja su se venčali. Imaju sina Aleksandra.Dugo smo održavali kontakt. Sad se nismo čuli i videli sto godina. Što nije ništa neobično. Normalno je.Ljudi prolaze kroz naše živote. Većina njih ne ostavljaju trag u nama ali onih nekolicina, oni nikad ne izađu iz srca bez obzira na sve.Ponekad mi dođe, ne znam ni ja odakle, da zapevam sada i moju omiljenu napolitansku kanconu,Catari, Catari, pecche me dice sti parole amare,Pecche me parle e ‘o core me turmiente, Catari?i skoro uvek vratim film na onaj momenat cepanja broja telefona sa oglasa. Šta bi se sve izdešavalo drugačije da sam izignorisala taj natpis…Sinhronicitet. Zahvalna sam što je tako.
Hleb i lale 
Predivan post:) Ništa u životu nije slučajno. Jako neobične rolnice, baš me zaintrigirao receptić.
LikeLike
ahhhhh Italija…mislim kako je vreme da naučim taj raspevani jezik….zato što volim italijansku kuhinju, volim italijanske gradove, spontane i energične ljude, mirise…sveDivan post….raznežim se a ni ne stignem još do hrane :*
LikeLike
Mozda bi mogla da nam nadjes broj da i uzivo dozivimo caroliju :)divna prica!
LikeLike
ahhh, ovo je un puro saggio romantico.
LikeLike
ja od sad ne čitam ništa osim tvojih postova 😉 prekrasno!
LikeLike
Marko. Prpić Marko
LikeLike
predivan post, predivna priča..uživala sam…nekako ja probam ovakve stvari ali, ovi moji još uvijek odbijaju 🙂
LikeLike
Uf,sta je ovo..scenario za film? Bas lepo,nestvarno ,a zivotno.Kako se to lepo u zivotu namesti da ti se desi nesto tako sto zauvek ostaje urezano u mozgu,pa zivi kroz reci omiljene pesme,redove procitanih knjiga,miris opojnog Limoncela.Bas si majstor za dobro raspolozenje.
LikeLike
Napolju pada kisa, hladno je i bas onako "novembarski" ruzno vreme. Citam ovaj prelepi post i uzivam. Zamisljam sve vas na tim casovima, price, ispijanje caja, muziku… A onda mi zamirisu ove rolnice. Vec im ukus osecam pod jezikom. HVALA sto ste mi ulepsali ruzno popodne i vratili osmeh na lice!
LikeLike
Čak sam zasuzila, dirnula me priča, sretna i sjetna…Ne znam da li ću se odvažiti raditi ove rolnice, ali predivno izgledaju
LikeLike
Svaki tvoj post je nafilovan ljubavlju (pun intended) :)…ljubavlju prema svetu koji te okruzuje…srecni su oni koji te poznaju :)Antonela
LikeLike
Francuski mi se učinio jako težak, upišem italijanski, završim dva kursa i taman da se otisnem nasta sveopšti haos po Jugi 😦 Srećna si što se tvoje naukovanje završilo tako lepom pričom!Recept je dokaz da se i bez mesa može lepo pojesti!Ovo ti je zahvalnica, pusti i uživaj :-)http://www.youtube.com/watch?v=9oEgm7Q7_nM&list=PL431DB59B0BB7ADCD
LikeLike
Moram i ovu da ti preporučim kad ti se stuži :-)http://www.youtube.com/watch?v=DjlBKawlKgc&list=PL431DB59B0BB7ADCD
LikeLike
Baš ti hvala, Marko 😉
LikeLike
Čitam i pomislim da je ovo stari post jer se sjetim i oglasa i Duška i Italije. A onda mi padne na pamet da si mi jednako lijepu priču ispričala jednog jutra uz čaj prije par tjedana i da me se toliko dojmilo da sam sve zapamtila. Što se ne dešava tako često 😉
LikeLike
Ne znam sta je bolje, priča ili rolnice…što bi rekao Mislav nešto mi upalo u oko 😉
LikeLike
🙂 I ja volim da mislim tako.Rolnice su lako prilagodljive ukusima. Ubacuješ i izbacuješ šta god ti se čini interesantno:)Hvala Nale!
LikeLike
Neno, mnogo ti je dobar i šik ovaj receptić! Mislim da ću sačuvati ideju kad budem imala neke probirljive goste… čisto da ih oborim s nogu! :)A Italija, i jezik i hrana i osjećaj… ne znam, prosto te razumijem…
LikeLike
🙂 :*Divan je italijanski! Tako je lepo učiti! Ja sam posle toga učila portugalski, njega sam volela ali ne kao italijanski. A sa nemačkim ne mogu nikako da se iszborim, ne ide mi nikako:( Možda kada bi našla nekog profesora kao što je Duško, možda bih onda to lakše podnela:)
LikeLike
E pa ne možeeeeeee:) Morate si naći sami svog Duška:):):):)
LikeLike
🙂 Grazie:)
LikeLike
Hahahahhahaaa:)
LikeLike
Hvala Snježo:)Verujem, ljudi nisu toliko skloni eksperimentisanju:) Doduše ovde ta slatkoća od smokvi nije dominanna, tek onako u tragovima. Bademi daju punoću. Možda posluženo kao prilog uz neku konkreciju bi osvojilo i njihova srca:)
LikeLike
Hvala:) Divan komentar! Baš me je usrećio:)
LikeLike
Hvala Vama na ovom komentaru:) Zaista to je vetar u leđa:) I jako sam srećna da Vam se i rolnice dopadaju, malo je neobičnija kombinacija ali greota je što blitvu jedemo samo sa krompirom ili pripremljenu kao španat. Divna biljčica:) Recept je vrlo prilagodljiv!
LikeLike
Ingrid, hvala:)Možda u nekoj kombinaciji koja ti više paše budu isprobane;)
LikeLike
Hahahaha, Vesna, od tebe uvek veseli komentar:) Hvala:)Odoh da pustim pesmu:)
LikeLike
Super su! 🙂
LikeLike
🙂 Da, svi moji prijatelji pre ili kasnije saznaju za to kako sam ja završila u Italiji:):*
LikeLike
❤
LikeLike
Hvala Miluška:)Mislim da će se gostima svideti, pogotovo onima koji vole nove teksture:) Mada u Švedskoj su ljudi još otvoreniji za te kombinacije pa mislim da je ukus zagarantovan:)
Ti si živela još duže u Italii od mene, tako da mogu zamisliti kako si ti još bolje upoznala zemlju. Ona je jedino mesto na svetu za kojom uvek osećam nostalgiju.
LikeLike
Prica je nadahnjujuca, ostavila me je u raspolozenju kao da sam dobar film pogledala 🙂
http://funstuffcafe.com/
LikeLike
Nađi Duška, skuvaj mu nesto lepo , i družite se jedno popodne da se vrate stara vremena 🙂 Ništa nije slučajno , svaki susret u našem životu ima neku svrhu ! 🙂 Nastavi da nam pišeš ! 🙂 Ljub
LikeLike
Potpuno uzivala u tvojoj prici, kao i uvek. Fotografije i recept takodje divni!!!
LikeLike
Nekad je sekund potreban da ti zivot krene u potpuno drugacijem pravcu. Jedan mali papiric ucinio je da naucis novi jezik, upoznas nove drage ljude, i novu dragu zemlju. I zato ja u poslednje vreme ponavljam tako cesto: malo je cesto potrebno da dobijemo puno! Nikad nisam kombinovala suvo voce sa necim slanim. Mozda je doslo vreme da to uradim posle ovako inspirativnog posta 🙂
LikeLike
Kako su ti divne one rečenice o ljudima koji prolaze kroz naš život. :)Tvoj rad u ovoj blogosferi svakako ostavlja trag inspirišući mnoge a prvenstveno mene. Hvala ti na tome. 🙂
LikeLike
Ponekad potajno pročitam Tvoje postove i uvijek me ostave u nekom romatničnom raspoloženju. Tako je i sad bilo. Iako sam i sama po prirodi romantična, ne pišem takve postove. Barem mislim da ne. I onda pomislim koliko je ljepote u svim našim različitostima i kako zbog toga svaki blog, pisan od srca, ima smisla. Jer uvijek ima ljudi koji te razumiju, i uvijek ima ljudi koji te nečem novom nauče… A recept je za prstiće polizati. Pozdrav iz Zagreba, Iva
LikeLike
Ja sam uzasno tuzna kad shvatim da je neko, ko mi je obelezio jedan deo zivota, bili to drugari iz skole, sa fakulteta ili iz detinjstva, ustvari prosao i otisao iz mog zivota a ostavio trag koji u meni uvek budi nostalgiju, cesto se pitam zasto je to tako moralo biti iako sam svesna da nas je zivot poslao odvojenim putevima, zar nije moglo drugacije, ne znam, mozda je to zbog zali za detinjstvom, mladosti, onim nevinim i bezbriznim zivotom…
LikeLike
Predivna prica! I mene je italijanski jezik oduvek privlacio, na fakultetu sam ga intenzivno ucila tri trimestra, bas mi je zao sto nisam nastavila… A iItalijanska kuhinja je za mene apsolutni top, najbolja na svetu. Pogotovo ono sto dolazi sa Sicilije. Volim ovakve interesantne kombinacije, volim da kombinujem suvo voce I kostunjicavo voce u slanim jelima. Marokanci su tu vrlo mastoviti… Probacu ove rolnice, mada moram da nadjem zamenu za blitvu koje ovde nema, tj. vrlo je tesko naci 😦
LikeLike
Predivan post. Želim ti još puno ljudi koji će te obilježiti na tako dobar način.
LikeLike
Hvala puno:) Jako mi je drago sto sam uspela da prenesem emociju.Super blog imas! 🙂
LikeLike
Lalice, nekako sam (uz izvinjenje tvojoj ogromnoj kulinarskoj kreativnosti) shvatila da ja vise citam tvoje price nego sto se ugnijezdim u kuhinju pa nesto i skuham. Mozda to i nije lose, jer ipak znam gdje cu da kopam kada budem zeljela neku magicnu inspiraciju za subotnje popodne. Elem, ova plisana prica me je tako vratila u novosadske dane kada sam u jednoj maloj privatnoj skoli ucila italijanski sa jos par djevojaka, a sve pod palicom jedne od omiljenih zenskih persona ikada, moje maestere Nade. I zamalo da se zaplacem citajuci svoje redove, jer ti dani su bili nesto zaista posebno. Kao i svaki student, tada sam kuburila sa parama, sa spremanjem ispita i hronicnim manjkom vremena, te sam umjesto na izlaske i garderobu, tu malu sumu odvajala za casove italijanskog. Najbolja svrha ikada! I dan danas se cujemo, ona je sad vec u penziji, ali je neisrcpan izvor inspiracije i pozitivne energije. I nevjerovatno, ali bas njoj vec danima zelim da posvetim pricu i kada se tvoja prica pojavila, ostala sam bez daha. Hvala ti na tome! Mnogo! Ljubim :*
LikeLike
:):) Mislim da ce se sinhronicitet pobrinuti za nas susret:) A onda cu za njega i Sonju da napravi jednu italijansku veceru. Hvala za ideju 🙂
Hvala puno na komentaru!
LikeLike
Vesna hvala!Ovi divni komentari su mi najlepsa nagrada!
LikeLike
Antonela! 🙂
Hvala:) Mislim da sad vec znas da sam ja nepopravljivi romatik 😉
LikeLike
Ma to je stvarno divno, ta kombinacija. Na tom Bozicu sam jela curku punjenu suvim vocem i kesetenjem. Secam se da sam tada pomislila kako je to jedna od najukusnijih stvari koje sam ikad probala…
LikeLike
Hvala tebi Milice! Komentari mi zaista puno znace i kada cujem da uzivate u mojim pricama dobijem jos vise elana za rad na postovima.Kao sto rekoh gore u jednom komentaru, nema lepse nagrade za blogera.
LikeLike
Hej, Iva, hvala na komentaru! Preko njega dodjoh do bloga i rado cu ga pratiti:)Da, meni je super kako ovaj Internet povezuje ljude. I bas tako, uvek ima neko ko kao ti razmislja i dozivljava stvari. To saznanje je nekako utesno, pogotovo u danima kada ne ide sve kako bismo zeleli.
LikeLike
Al tako je to. Nemoj da zalis. Srecna si osoba ako su ljudi ostavili u tebi trag. Znaci da u jednom momentu su i oni tebi i ti njima znacili. Zivoti nam se preplicu i rasplicu.A bezbriznost moramo da vezbamo sami, da se jako trudimo da nam dodje opet 🙂
LikeLike
Da, da, ja jako volim marokansku kuhinju! Obozavam da budem preciznija:) Cudo jedno sta zacini mogu da urade od jela napravljenog samo od povrca. Sanjam o onoj tazhin posudi:)
U Holandiji nema blitve? Bas su cudni:) Mozda onaj kale? Iako je on vise kao kelj, mislim.
LikeLike