Moje prvo samostalno leto, kao i svako sledeće milansko, sam provodila, uglavnom, sama. A bojim se samoće i mraka najviše na svetu.
Jeste da sam imala sreće pa sam živela kod drugara ali i je on uglavnom radio kada sam ja bila kući i obrnuto. A posle je otišao na more na sto godina.Si htela da ideš u Italiju? E pa izvolite mlada damo, umrite od straha ako smete.Radila sam u nekom bezveze kafiću blizu kuće. To mi je bilo bitno jer nisam htela noću da umirem od straha i na ulici. Dovoljno mi je bilo u stanu. Vlasnik kafića je bio pa, isto bezveze. I šankeri takođe. Ali u kuhinji je radio Egipćanin, Sala(h). Imao je tri žene. Da bi ih sve izdržavao, radio je ceo celcati dan. Nisam mogla da razumem takav život ali svejedno sam se super slagala sa njim. Pričao mi je puno o egipatskoj kuhinji i davao mi da probam svašta što je pripremao za aperitivo u kafeu. Italijanski zalogaji sa daškom Egipta. Bilo je savršeno sve.
Bila je tu i Lidija, Ruskinja koja je došla da se spasi od majčice Rusije, lepa kao princeza iz ruskih bajki i nadrndana do bola. Uvek me je ignorisala. Tek pred moj odlazak mi je rekla da je to ponašanje maska, da se tako štiti i da me u stvari baš voli. Imala je dečka Italijana, starijeg od nje bar 15 godina koji je vozio kabriolet. Klasika.Taja iz Ukrajine koja je ostavila porodicu da bi zaradila za njihov život. I ona je imala dečka Italijana, samo još starijeg i koji nije vozio kabriolet i pride varao ženu. Tužna klasika koju je Tajin osmeh vešto prikrivao. Pričala je bolje od mene italijanski, ali sam ja pričala gramatički tačno pa je volela da razgovara sa mnom jer je tako učila.Dani, jedina osoba zbog koje je sve bilo lakše. I koja mi je ni ne znajući pomogla da isplivam. Pomagala mi da naučim italijanski bolje, vodila me na pjadine i u obilazak milanski pabova. Na aperitivo i mohito i otkrila mi jedan novi svet.I da, neki gari iz Kalabrije, taj me nije voleo a da ne znam ni zašto. E, zato se njemu ne sećam ni imena.Pola dana sama, pola sa njima. A strah me je čekao iza ćoška svako veče i pravio mi društvo do zore.Sve dok nije došao Feragosto, momenat kada Milano dostiže najvišu tačku ispražnjenosti. Nisam bila pripremljena na to. U skoro potpuno praznoj zgradi i gradu, ja sam pukla. Tu noć sam plakala i planirala da sve oteram u tri lepe. Spakujem kofere i idem ja lepo kući, da mi mama napravi punjene paprike i izađem u grad sa svojim prijateljima.Međutim, ujutro sam kao i svako, skoro svako, jutro sela na bajs i odvozala se do centra, pojela neki dobar panino sa gomilom salate i šunkom ( prosciutto crudo, ne neka bezveze šunkica) i sladoled, još se malo vozala, malo obišla koju prodavnicu, kupila koju glupost, vratila se kući na ručak i uz knjigu i čašu vina nastavila smireno da samujem do odlaska na posao.This is a gift, it comes with a price
Who is the lamb and who is the knife?
Midas is king and he holds me so tightAnd turns me to gold in the sunlight
Leto se završilo, ja nisam umrla od straha već sam odlučila da se vratim po još jednu porciju svega. Kakva emotivna žurka me je čekala sledeće leto nisam ni slutila. Razmišljala sam, dok sam se radosno truckala u busu ka kući:”Takoc, sad sam spremna da živim sama u Milanu, sledeće godine će sve da mi bude med i mleko.”Yeah, right…
Pasta sa suvim vrganjima i svežim paradajzom
Za 1 osobu:
5-6 listića suvih vrganja (ako ste srećnik, šaka svežih)
1 manji paradajz ili nekoliko šerija(seckanog na kockice)
100 g testenine (kratkog oblika)
Parmezan(rendanog)
So, hladno ceđeno maslinovo ulje
1 čen belog luka (sitnoseckanog)
3-4 listića žalfije (nije neophodno ali je lepše sa njom :))
Malo putera
→ Operite vrganje i stavite u džezvu sa vodom da prokuvaju. Ako koristite sveže vrganje preskočite ovaj korak.
→ Kada je voda prokuvala, izvadite ih i ostavite sa strane da se prosuše pa ih onda iseckajte na sitnije komade.
→ Stavite vodu za pastu da proključa i dodajte u tu šerpu i onu vodu od vrganja.
→ Stavite pastu u ključalu vodu, posolite.
→ Na srednje jakoj vatri zagrejte tiganj, stavite 2 kašike maslinovog ulja i beli luk. Pecite uz mešanje 15 sekundi i onda dodajte paradajz. Posolite, promešajte i dodajte vrganje. Ostavite da se malo ukuva dok pasta nije skuvana (7-8 minuta).
→ Kada je pasta skuvana, procedite sve kroz cediljku.
→ Dodajte je u tiganj sa paradajzom i dobro izmešajte. Dobro promešajte i nakon minut sklonite sa šporeta. U šerpici zagrejte malo putera i na njemu propržite kratko listiće žalfije da postanu hrskavi pa ih pomešajte sa pastom.
→ Pospite parmezanom, dodajte nekoliko kapi maslinovog ulja i poslužite toplo.
Prijatno!
Hleb i lale 
Mogu da zamislim to leto… I kako ti je bilo. Hrabra si ti Neno… Ja stalno mislim da volim samoću, ali u poslednje vreme nisam sigurna u to…
LikeLike
samoća nije prijatna …. ali, nekako se ničega ne bojim…to dođe s godinama…uživala sam u tvojoj priči…pasta je izvrsna…volim te talijanske paste …tako jednostavne a dobre 🙂
LikeLike
Sjajna pricica, i sjajna pasta. Ovi listici zalfije preprzeni na maslacu su tako ludo aromaticni, meni je malo tri -cetiri, ja bih turila mnogo vise…
LikeLike
Uuuuuuuuuu. Sad sam se naložila na nastavak. Emotivni koktel ispričan iz tvojih prstiju. Jedva čekam :)!
LikeLike
Svi identifikujemo usamljenost sa samocom i svi se uglavnom plasimo usamljenosti dok je samoca sama po sebi s vremena na vreme i zdrava i neophodna zbog onog cuvenog gledanja sebe u ogledalu ! Samoca je po meni ok kada smo je mi odlucili jer nam je neophodna u tom trnutku dok tesko pada samoca kada smo na nju primorani ili kada bezimo od necega…
LikeLike
Da znaš da ne kad i sama sebe iznenadim :)Ja volim samoću ali na kašičicu 😀
LikeLike
Da, valjda je tako. Ja sanjam o momentu kada se neću više ničega bojati (govorim o nerealnim strahovima jel :)).Hvala Snežo 🙂
LikeLike
:)Da znaš da može slobodno više! Ja volim žalfiju umereno pa zato sam malo utanjila 😀
LikeLike
Samoća je moj nerealan strah baš kao što se bojim mraka 🙂 Ostati sam na svetu bez igde ikog, to je taj strah. Ne onaj sedim sama, čitam ili nešto radim i uglavnom sam sama. U tome čak i uživama. Kada sam bila u Milanu komunikacija se odvijala telefonom, jako retko mejlom i ja sam se odjednom našla u centru sveta bez igde ikoga. Naravno da nisam bila bez igde ikoga ali kao što rekoh, u pitanju je nerealan strah + strah od nepoznatog, neprihvaćenosti…. Svega tu ima. Ali je smešno jer sam se ja sama primorala na to 😀 😀 Borba sa unutrašnjim demonima :)Uglavnom, ponosna sam što nisam dozvolila da me ti strahovi zaključaju i zatvore. A da se i dalje borim sa oba, borim se 🙂
LikeLike
Obozavam miris zalfije ali mi ne prija gorcina. 😦 Da li si nasla nacin da je neutralises? Inace, zalfija je jedna od najzdravijih biljcica ikada. :)Posudje je predivno, narocito "bakin" tanjir. Love it! Sto se straha tice citiracu F. Herberta : “I must not fear. Fear is the mind-killer. Fear is the little-death that brings total obliteration. I will face my fear. I will permit it to pass over me and through me. And when it has gone past I will turn the inner eye to see its path. Where the fear has gone there will be nothing. Only I will remain.”
Antonela
LikeLike
Razumem te potpuno… ja se bojim da ostanem sama na svetu, u smilsu da ostanem poslednja. Zamisli to kolikoje tek nerealno i blesavo ? Bitno je u stvari kao sto i ti kazes da se covek i pored straha uhvati u kostac sa stvarima a ne da odustaje radi njega.
LikeLike
Ja sam uvijek sanjarila da tako odem kao studentica negdje i trtaros kakav jesam nisam nikada otisla. Sada s trideset i kojom malko zalim za.time. Mozda ipak jednom s godinama u jednoj, a rucicama i drugoj ruci… Volim tvoje price. I slike. I recepte.
LikeLike
Jednom sam tako besna a pred životnom odlukom odlučila popodne da uveče otputujem u Veneciju. Sela u voz ali izašla u Kopru i otišla u Poreč. Baš glupa odluka da kad si van sebe da odeš daleko. To samo u petparačkim romanima prolazi kao rešenje! Sama u hotelu, keajem aprila, katolički Uskrs, hotel pun neke balavurdije sa Islanda, prate me stalno misle neka sam kurava za praznik. Baš su mi išli na živce i umesto opuštanja, strah u praznim hodnicima hotela da me neko ne napadne, strah od podsmeha … Nikad nisam otišla u Veneciju i potonuće videti je neću 🙂 Nekad sami sebi zadajemo teške zadatke pa umesto opuštanja budemo umorniji posle nego pre :-)Pastica je super. Imam divnu žalfiju ovde u Koraćici, nisam imala ideju kako da je upotrebim, sad znam!
LikeLike
Koliko nekad godi toliko je nekad i preteška. Iako je ne volim biti sama previše i zamisli biti sam negdje izvan sveg poznatog. A nekome to uopće ne smeta
LikeLike
Mnogo takvih noci sam prozivjela i eto, navikla na samocu, nekako. A pastu pravim cim prije! Divna je prica, nekako kao i sve tvoje, dira duboko.
Zagrljaj!
LikeLike
Osećaj slični, jednom davno u Italiji isto tako…i onda shvatih…što si više negde stranac to si manje stranac samom sebi. Danas ce stradati moj mali zbun zalfije u to ime:)
LikeLike
Divna prica u kojoj sam se i ja nasla ,mislim ,na strah,ne volim samocu ,a ni grmljavinu,ali zato volim pastu !!!!!
LikeLike
Mmmm, ovakve paste najvise volEm. Taman imam vrganje – ni sveze ni susene, vec zamrznute. No, dobro… Sta mislis, jel bi nana mogla da zameni ovu zalfiju? Barem malo…
LikeLike
Uuuu, pa hoce biti nastavak ove price? A ja upravo sedim u sred Toskane i citam ovu tvoju pricu! Pomislila sam na tebe, kad smo pre neki dan setali Sijenom…
LikeLike
Wau, kakav citat! To je baš to!
Elem, žalfija gubi gorčinu kada se proprži na puteru. Ne skroz, naravno, ali kao da postane malo slatkasta.
:*
LikeLike
:):):):* da biće veselo, hahahhaa
LikeLike
Hvala ti 🙂 Ljubav je obostrana 🙂
Da, kod tebe je taj strah ipak bio delotvoran. Iz tvojih postova zrači zadovoljstvo i neka celovitost tako da ona da ne moramo negde da odemo da bismo otkrili sebe je definitivno istinita. I meni se to desilo jer bez obzira na putešestvije (koje su pomogle, naravno) i ja sam sebe našla kući i kao i ti tek od tridesete pronašla pravu unutrašnju sreću 🙂
LikeLike
Jao Vesnaaaaa, koliko ti zanimljivih priča imaš! I poučnih i zanimljivih 🙂 Bravo!
LikeLike
Mislim da postoje ljudi samotnjaci ali da i njima da samoća teško padne na kraju. Što bi rekao Leonardo u Plaži, a na to me podsetila najbolja prijateljica neki dan koja se nalazi u sličnoj situaciji kao ja u Milanu, no man is an island 🙂
LikeLike
Ondak smo kvit :)Navikla, da, tako to borci rade. Ako ne možeš da je pobediš, podelite kanelbular :D:D:D
::
LikeLike
Jao bravo, kako si to rekla!Znam da si se isto osećale to moje sledeće leto. Skroz ludo :)Podseti me kad se vidimo sledeći put da ti kažem šta si mi rekla kada smo se srele u Ns-u, jednom nakon tog leta 2005. Jako je smešno i ludo 😀
LikeLike
🙂 Čim zagrmi, treba pasticu za spas spremiti 🙂
Hvala Mirjana!
LikeLike
Mislim da nana ne bi mogla da zameni žalfiju u mojj glavi ali pošto su ukusi različiti, u tvojoj će možda baš leći 😀
Jao zamrznuti će biti savršeni!
LikeLike
Aaaaa, pa savršeno!!! Kakav background za ovaj post! Oduševljena 🙂
Hej da, biće nastavak za vikend, da zaokružim priču 😉
LikeLike
Na trenutak sam se našla u nekom filmu. Volim kako svaki post obojiš nekom pričom, ne znam da li pre da gutam ispisane reči ili fotografije. I prepoznala sam se, samo u manje filmskim okolnostima, kada sam prvi put ostala sama samcijata u polupraznom stanu kao novopečeni student u novom gradu, tek sveže pobegao iz roditeljske kuće. Mešavina oduševljenja i straha. A pasta deluje baš njamasto. 🙂
LikeLike
jooooj podseti me na moj strah i samocu tamo negde preko okeana…odoh odmah nesto da pojedem ;)divna prica, poznat osecaj a pasta…..eeeeeee, pasta je moja najdublja ljubav 🙂
LikeLike
Hvala ti 🙂 Sretna sam da… no, ipak voljela bih …
LikeLike
Ne bojim se samoće, ali imam i ja nerealne strahove, npr. let avionom.. uvijek gledam na sat da vidim kad ćemo sletjeti… nisam sigurna kako bih izdržala let od 12 sati.. a nekako osjećam da ću i to morati… nisam imala pojma da si živjela u Milanu, ali znam koliko taj život u stranoj zemlji izmijeni čovjeka.. 🙂 da nisi to prošla, ne bi nam danas pričala ovako divne talijanske recepte i priče pune životnosti 🙂
LikeLike
Jao, tako volim tvoje talijanske priče, a posebno sam sretna jer znam da će ih još tolko biti 🙂
LikeLike
Sonja, meni se sviđa i tvoj film. Već sam zamislila Bg scenografiju 🙂
Hvala ti!
LikeLike
🙂
jao i mojaaaa. kuku, nikad nećemo biti mankekenke 😛
LikeLike
I ja se bojim leta avionom.Mantra mi je uvek dok letim: Više ljudi pogine od udarca magarca nego u avionskoj nesreci na godišnjem nivou.Možda pomogne 🙂
LikeLike
🙂 Da, biće puno zajedničkih isto, osećam 😀
LikeLike
Našla sam se u filmu iako se ne bojim mraka, ni samoće. Očvrsnula sam s djecom, bojim se samo za njihovo zdravlje. Kad su oni dobro sve je super. A pašta uvijek dobar izbor…
LikeLike