Slovenia bike tour

Dugo mi je trebalo da počnem da pišem ovaj post jer sam stalno osećala kako šta god da napišem, neće biti dovoljno dobro da vam objasnim koliko je Slovenija posebna. Fotografije jednostavno nisu dovoljne. Pogotovo ne fotografije napravljene mobilnim telefonom. Neki ljudi nose analogni aparat na putovanje i pažljivo kadriraju, fotografišu samo trenutke, predele, scene koji su ih dirnuli duboko u srce. I onda imaju dragocenih 36 fotografija sa putovanja i mnogo su srećni. Ti ljudi smo trebali da budemo i mi ali smo skontali poslednji dan biciklanja da nismo stavili film u aparat. Da, slobodno se smejte 🙂 I mi smo se smejali u Škofji Loki ali od muke :DUglavnom, mislim da bi bila velika nepravda da ne napišem ovaj post samo zato što nemam adekvatne fotografije uz njih. Svakako mislim da i najlepša fotografija prirode ne može da dočara ono kako se čovek oseća kad je deo nje, pa tako ne bi mogla ni neka naša.

Dakle, devet dana na bajsu.Prihvatila sam izazov i obećala sebi da ću da dam sve od sebe. Odustaću samo ako padnem na kolena od bolova i umora. Ali duboko u srcu sam se nadala da za time uopšte neće biti potrebe. Slovenija je divna zemlja, to samo na slici izgleda da je tako strmo. Uživo je lakše, jel. I ako bude drama, već ću biti u formi i polako, ali sigurno, preguraću krizu… Sve sam razradila u glavi. Jedino mi ni na pamet nije palo da će se to desiti prvi dan.Bila je to gorka pobeda. Ne znam zašto je sudbina htela da u Kamniku sretnemo Južnoafrikanca koji živi tamo već 15 godina i bavi se biciklizmom i koji je, bez da smo mi i tražili, odlučio da nam pokaže brži put do Luče-a. Znate ono, idete pravo i samo skrenete levo kod Albukerkija, ovaj, Markova. Ja ne znam kako sam to uspela da izvozam (i bukvalno izguram). Ne znam ni šta me je teralo da ne odustanem. U stvari znam! To što se nalazimo negde gde nema nikog osim konja u radijusu od dvadeset kilometera! I što nismo ni na asfaltnom putu! Već u nekoj polušumi! I mrak će da padne za nekih sat i po!Ali klasično prokletstvo, koliko je tamo bilo lepo… Konji, brda, tišina, vazduh. Bila sam užasno umorna ali nisam mogla da ne primetim gde se nalazim.

Kada smo se sa brda spustili u Luče, noge i ruke su mi drhtale i pravo da vam kažem, bila sam nesrećna. Znala sam da sam preterala zbog svoje gluposti i to me je baš bolelo.Mislila sam, ovo neće na dobro izaći.Al kada se probudite u sred nedođije, predivne nedođije, u romantičnom mestašcu, u dolini okruženi šumom i zvukom potoka počinjete da imate ideju šta vas dalje čeka. I znate da ćete morati opet da se penjete, možda i više. I svejedno ne odustajete. Jer vredi. Taj pogled, vazduh i mir moraju da se zasluže. I to je fakat.

Iz Luče-a smo krenuli u Logarsku dolinu.Ispostavilo se da sam u stvari napravila jako dobar plan putovanja (minus prvi dan i malo treći, jel). Nakon tog užasno napornog dana, čekao nas je dan odmaranja u neverovatnoj Logarskoj dolini. Od tog dana želim zauvek da zapamtim toplinu sunca na licu, tek mi je sveže oprana kosa i malko pirka vetrić. Pijem Refošk, čekam Miljana da siđe na ručak i gledam prelivanje boja planinske prirode- zelene, sive i plave.Posle je počela da pada kiša i neviđeno smo se smorili ostatak dana. Ali, odmor nam je bio potreban. Čekalo nas je penjanje na granični prelaz sa Austrijom- Pavličevo sedlo. Na zloglasnih 1338 metara nadmorske visine (zamislite Taru).

Na koji se nismo popeli. Jer to veče uz Refošk i čorbu od gljiva smo skontali da treba da se penjemo tamo, pa da se spustimo skroz dole i onda opet da se popnemo na granični prelaz Jezersko koji je na 1218 metara nadmorske visine (zamislite da se onda penjete opet na Taru, isti dan). Tu noć skoro da nisam ni spavala od straha.Miljan je poludeo kada sam mu predložila da ujutro pitamo vlasnicu smeštaja da nas neko preveze samo do Pavliča. Nije hteo da prihvati da ćemo da popustimo. Ali ja sam znala da nije u pitanju hvatanje krivine. Znala sam da bi to bilo previše za mene. Znala sam da bi on mogao ali, mi smo tim. I naravno da je vlasnica rekla da nema nikog u sedam ujutro da nas vozi tamo. Mogu da zamislim kakvu sam facu imala kada sam čula odgovor. To mora da je bila sva nesreća sveta jer je odmah dodala da će zamoliti muža da nas preveze. I to su nam naplatili minimalno. Takvi gestovi se ne zaboravljaju nikad.Ijao kako je dobro što smo to uradili! I Miljan je priznao! Doći do prelaza bi bilo zeznuto ali kada smo seli na bajs na granici i krenuli ka prelazu Jezersko niko od nas dvoje nije očekivao da nas osim penjanja na Jezersko čeka još puno penjanja, spuštanja i penjanja. ALI kakav pogled ljudi!!!2 sata vožnje uzbrdo sam uspela da izvučem! I to vrlo zeznuto uzbrdo (zamišljanje Tare).E to je bila slatka pobeda.

Od tog dana želim zauvek da zapamtim Zgornje Jezersko u sumrak, Miljan i ja kako se šetamo po pljusku, skroz mokri i pričamo kako je ovo idealno mesto da se snimi neki dobar triler. Nešto na fazon Midsommer murders.Ovo je ujedno i naše najomiljenije mesto (a konkurencija je jaka!) koje smo posetili u Sloveniji. Ujutro smo poranili, da se provozamo. I iako smo taj dan završili u okolini Kranja, ipak od tog dana zauvek želim da zapamtim Miljana na bajsu kako se zaustavlja kod krava i kaže da je ovo kao scena iz filma Butch Cassidy and Sundance Kid, kada Paul Newman-a napadne bik.To što smo preživeli ta tri dana bio jedan veliki test za nas, za mene. I prosto neverovatno, nakon toga sve je teklo baš glatko. Ali stvarno! Bez nekih velikih iznenađenja. Više nije bilo brda na koje nismo mogli da se popnemo. Prešli smo na viši nivo. Mislim da sam skontala koliko smo bili visoko tek kada smo počeli da se spuštamo ka Kranju i 20 km nisam skoro niti jednom okrenula pedale. Vožnja pored reke Kokre je bilo mnogo lepa ali, ne verujem da ovo izgovaram, vožnja stalno nizbrdo je dosadna.U Kranju smo se sreli sa Natašom. Druženje sa lokalcem uvek svemu da autentičnost i baš nam je to trebalo nakon nekoliko dana samovanja. Tu noć smo glampovali (osim što sam kamper, definitivno sam i glamper), jeli grilovane vrganje u slovenačkom seocetu i gledali zvezde uz vince.

Iz Kranja smo krenuli za Kranjsku Goru. Od tog dana zauvek želim da zapamtim kako sam u Radovljici poželela da umesto vožnje provedem dan na bazenu. I u momentu kada sam to izgovorila prošli smo pored table- Bazen. I kako smo se taj dan kupali sa lokalcima. Bilo je nestvarno. Nismo ni stigli do Kranjske Gore, večerali smo sa pogledom na Triglav. Ja sam opet pila Refošk a Miljanče lokalno pivo. Spavali smo u hostelu, u zgradi iz 17 veka. Žao mi što nemam fotku da vam pokažem kako je Radovljica simpa.A kod Radovljice je Bled. Sve znate o njemu. Iako je mnogo lepo, ipak je za nas suviše turistički orijentisan. Ne znam, valjda smo se suviše navikli da budemo deo prirode pa su nam oni Japanci i Koreanci sa kišobranima i fotoaparatima bili šok 😀 Sledeći put ćemo ga preskočiti. Probali smo kremšnite iz one gradske kafane. Kažu da su baš tamo najbolje i mislim da ne lažu.Taj dan sam naučila da vozim sup (stand up paddle) gledajući u Blejski grad. To želim zauvek da zapamtim od tog dana.

Još jedno mesto nas je dirnulo posebno- Bohinj. Do njega smo vozili po kiši uzbrdo, pored kamiona i brzih kola. Vožnja po kiši je užas. I ne vredi ni što Miljan hoće da me natera da pevam i što ga čujem da zviždi iza. Definitivno nisam čovek za vožnju po kiši. To ću svakako zapamtiti.Ali posebno želim da zapamtim momenat kada sam ugledala Bohinjsko jezero. I momenat kada smo se popeli na Vogel gondolom. Jedva čekam da se ponovo vratim tamo. Jedno od onih nestvarnih mesta mesta gde dominira osećanje- koji sam ja srećnik.Možete zamisliti kakve bi bile fotke da smo imali film u aparatu… Eh da…To veče smo jeli neviđenu pizzu (mi smo ili jeli čorbu od pečurki ili pizzu, nema druge :D) u hostelu i pili Refošk i lokalno pivo u društvu prijatelja iz Beča koje smo sreli sasvim slučajno na Bledu prethodni dan! Kako je lud ovaj naš put! Jedva sam čekala da se ujutro probudimo i idemo na doručak pored jezera. I da opet vozim sup.

Taj dan ima previše momenata koje želim zauvek da zapamtim. Umesto da biciklamo ceo dan, odlučili smo da provedemo što više vremena na jezeru. Posle smo seli u retro voz u Bohinjskoj Bistrici i  za kratko sam se osećala kao da sam u Staroj Jugi, onoj o kojoj sam slušala uvek. U Škofju Loku smo stigli u sam smiraj dana i odmah nam se svidela. Jeli smo pizzu pored rečice i družili se sa Anom i Gašperom. Lokalci za kraj naše bajk ture- Cherry on the top :)Ujutro nas je čekala vožnja do Ljubljane i prvi put za sve ove dane, iako je zaista izgledalo nemoguće, mi smo se izgubili, meni su pukle bisage i počeo je da me boli stomak 😀 Ne može baš sve da ide glatko. Prihvatili smo sve uz minimalno nervoze 😀

Kroz ovaj post nisam htela ni da probam da vam opisujem koliko su bila lepa mesta koja smo posetila. Koliko je ova zemlja divna. Nadam se da sam kroz ove moje crtice uspela da vam prenesem našu emociju. Nismo ostali oduševljeni samo zbog prirode. Ljudi su jako uticali na naše mišljenje. Neverovatno je koliko su svi ljubazni ali ne onako da vas nerviraju i podilaze, već baš onako iskreni. Vole svoju zemlju i žele da se vi osećate u njoj slobodni i kao kod kuće. Imamo puno da naučimo od njih. Trebali bismo češće da idemo u posetu :)Što se tiče mene i biciklanja, jako sam ponosna na sebe. Nije bilo nervnih slomova, kuknjave i proklinjanja. Uvek sam bila osrednja u bilo kakvim sportskim aktivnostima. I mislila sam da onda ni nema poente da se njima bavim. Na ovom putu sam shvatila da ako dam sve od sebe, sebi ću biti najbolja. I to se najviše računa. Baš me briga koliko sam spora ili koliko puta ću morati da napravim pauzu. Svaki kilometar koji sam prešla je pomerao granice koje sam sebi bespotrebno postavljala. I to je tako dobar osećaj!