Kolumbija. Gost na blogu Milena

Mnogo mi je drago što danas na blogu rušimo stereotipe. Nismo dugo 🙂Nadam se da će se i vama svideti Milenina priča koliko i meni 🙂 Ja sam oduševljena! Već mi je Kolumbija na listi 😀Početkom prošle godine sam se obrela u Kolumbiji, da Kolumbiji, nije greška. Priznajem da pre toga nisam mnogo znala o toj zemlji, kao i većina naših sunarodnika. Klasični stereotipi, kao kokain, Pablo Eskobar i gerilci su me ispraćali na ovaj put. Uobičajni otpozdrav je bio; “Pošalji nam malo belog…”. Čak i posle nekog vremena boravka u zemlji pitanje “Jesi probala belo?” me je i dalje proganjalo. Tako da sam shvatila frustriranost Kolumbijaca kad ih neko pita nešto vezano na ovu temu, potpuno razumljivo da će se naljutiti i prevnuti očima. Ova činjenica je jedna od mnogih koje sam naučila nakon skoro godinu dana života u ovoj neverovatnoj, bučnoj, komplikovanoj i divnoj zemlji.Ali da krenem od početka, sredinom januara sletela sam u Bogotu, srećom na put sam se otisnula sa dvoje prijatelja iz Novog Sada, sa kojima sam mogla da delim kultruni šok. Svo troje smo završili na karipskom delu Kolumbije iliti severu zemlje. Iako to zvučni egzotično (Karibi hej!), vrlo brzo smo se uverili da nije baš tako. Naš grad Barankilja je veliki bučni, prljavi i poprilično opasan grad. Sa malo ili nimalo kulturnih dešavanja, i previsokim temperaturama sa 100% vlage, nije baš predstavljao idealan grad za život. Svo troje smo došli da predajemo engleski u državnoj srednjoj školi i to nam je omogućilo direktni kontakt sa Kolumbijskim životom. Od koga ćeš naučiti najviše ako ne od radoznale dece, uvek otvorene I iskrene do srži. Iako naš grad nije bio ono što smo očekivali, okolna mesta su bila van očekivanja. Peščane plaže, džungle, čudne životinje i egzotična voća su bila skoro svakodnevnica.

Vrlo brzo se navikneš da za doručak praviš sok od voća strasti, guanabana i ananasa. Papaja i avokado su takodje na dnevnom meniju, a mango nam je rastao ispred kuće. Još jedna stvar koju smo naučili o Kolumbiji je da su neverovatno ponosni na svoju hranu. Iako imaju mnoštvo voća i povrća za koje nikad ranije nisam ćula a kamoli probala, obožavaju duboko prženu hranu. Papa rellena, empañada, arepa con huevos samo su neka od mnogih prženica koje se mogu naći na improvizovanim spravama za pečenje, koje kao da bi se niotkuda stvorile na svakom ćošku kad padne mrak. Da ne bude zabune i ja voliiim prženu hranu, pogotova ako uključuje topljeni sir u sredini, njam! Ali sve vreme mislim, evo još kila i celulita, a o holesterolu da i ne pričamo!Kolumbijci takođe vole da jedu na ulici, ručak pogotovo. U podne bi nikli improvizovani restorani, uglavnom nečija garaža ili prizemlje kuće bi bilo adaptirano da napravi ručak. Dnevni meni uključuje obavezno supu, meso sa rižom, salatom i još nekim prilogom i sokom. I sve ovo za nekih 200din kad se preračuna. Nije ni čudo sto svi jedu po „restoranima“, jeftinije i lakše. Cela zemlja stane sa radom (nije da baš nešto previše rade, ali to je već druga tema) od podne do 1pm, i svi pohrle u lokalne restorane na dnevni meni. Zavisi od dela zemlje natpis će biti ejecutivo, corriente, almuerzo, ali svi predstavljaju isto, kompletan dnevni meni za male pare. U nekim manjim, siromašnijim mestima, higijena nije baš na zavidnom nivou (HACCP? Šta je to?), ali ideš onom logikom, ako su oni živi preživeću i ja! Meni je to išlo za rukom bez većih (stomačnih) problema. Karipski deo Kolumbije je noćna mora za vegetarijance što se tiče restorana. Većina Kolumbijaca nikad nije čula za taj termin, a kad pokušaš da im objasniš da to znači ne jesti meso, prvo će te čudno pogledati a onda će obavezno slediti: „Stiže onda piletina!“.

Kolumbija je ogromna zemlja sa preko 40 miliona stanovnika u 4 velike prirodne regije, Karipskom, Pacifičkom, Amazonskom i Andijskom. Jedina je zemlja Južne Amerike koja izlazi na Atlantik i na Pacifik. Mentalitet stanovništva je poprilično različit a samim tim i tipična hrana. Svaka regija ima nešto što druga nema i čime se ponose. Ali nešto što im je svima zajedničko su pirinač i korijander! Ako niste veliki ljubitelj jedne od ove dve namirnice, bićete u problemu! Ja lično baš ne volim pirinač, pogotovo ako je onaj dosadni beli, bez i jednog dodatka. Ovaj problem sam rešila tako što svaki put maltretiram konobare da mi umesto pirinča daju više salate. Srećom korijander volim (cilantro na španskom) tako da sa tim nemam problema. Spomenula sam da jedu supe, tj mi to zovemo čorba. Sancocho i Mondongo su tipične čorbe za celu zemlju, neretko predstavljaju ceo obrok uz dodatak pirinča, kriške avokada i patakona ili madura. Obe čorbe su skuvane sa gomilom raznog povrća i mesa, razlika je što je Mondongo sa iznutricama i kobasicama, a Sancocho čistim mesom, može biti piletina, govedina ili riba. Povrće uključuje šargarepu, krompir, kukuruz u klipu, yuku (čudna korenasta biljka, prilično zastupljena u latino svetu) i platano. I obavezno na kraju svež korijander. Omiljeni vic lokalaca kad ti predstavljaju Mondongo je da ti kažu na španskom „Meseče nemoj ići“, navodno je neko nekad povezao ovaj naziv sa engleskim „Moon don’t go“ i tako je ostala šala. Moje omiljene čorbe su moto con queso i ajiaco. Moto je tipična kremasta čorba za Karipsku regiju i jedno je od retkih vegetarijanskih jela, sastoji se od gomile povrća; uglavnom luka, paradajza i yuke i neizostavnog costeño sira, divnog, mladog, belog sira koji se može naći samo na severu zemlje. Ajiaco je takođe kremasta čorba sa gomilom povrća, pavlakom za kuvanje i komadima belog pilećeg mesa, tipična za glavni grad Bogotu.

Mislim da je do sada jasno da je meso prilično bitno u ishrani Kolumbijaca i ništa ne pokazuje više nego čuvena Bandeja Paisa. Paisa je sleng naziv za ljude iz, drugog po veličini grada, Medeljina, čuvenog po tome što je bio igralište ozloglašenog Pablo Escobara. Tu je živeo, harao i poginuo na kraju. Njegov brat i dalje živi tamo, i za nekih 50USD možete dobiti ekskluzivnu turu po Pablovim kućama, sesti u njegov auto i naravno upoznati brata. Ja sam ovo ipak preskočila, i rešila da vreme i novac uložim u gurmansku turu. Bandeja znači tanjir ili oval, i ovo jelo predstavlja ubistveni kombo koji se sastoji od kobasice, svinjećeg ili goveđeg melevenog mesa, chicharones (kolumbijska verzija čvaraka), avokada, pasulja, jaja na oko, arepe, platano i naravno riže. Dakle jedno sasvim niskokalorično, zdravo jelo. Spomenula sam par puta platano, pa da objasnim, banana koja to nije, platano je jedna divna voćka/povrćka, spolja izgleda potpuno kao banana jedino sto nije toliko slatka. Platano verde (zeleni platan) se može iskoristiti na više načina, skuvati u čorbama, ispržiti da bude patacon ili veća tostada, u oba slučaja je divan, hrskavi prilog jelu, ili napraviti pire za neka druga jela. Platano maduro (zreo platan) se takodje može ispžiti i služiti uz glavno jelo, ali on više podseća na bananu i ima sladak ukus. A u radnjama se mogu naći kesice platano čipsa. Uglavnom, za mene je u svakoj varijanti preukusan! Bandeja Paisa se može naći u skoro svakom restoranu u oblasti Antiokija koje je Medeljin glavni grad.

Posle pola godine provedene u Kolumbiji preselila sam se u Kali, treći grad po veličini i navodno jedan od najnebezbednijih gradova na svetu. Ubrzo sam shvatila da to nije istina, naravno, cela Kolumbija je i dalje nebezbedna i treba biti obazriv većinu vremena, ali i dalje je i više nego moguće živeti bezbrižan život tamo. Kali je poznat kao prestonica salse što postane očigledno kad posle prvog tona salse podijum u svim klubovima postane krcat veoma veštim plesačima. Zbog blizine, kuhinja Kalija ima veliki uticaj Pacifika. Pacifička regija je čuvena po ribi, morskim plodovima i riži sa kokosom ( arroz con coco) što je poseban specijalitet. Duboko pržene empañada su punjene gamborima i predstavljaju izvrsno predjelo. Na pacifičkoj obali restorani su, slično karipskoj, improvizovani, gde bi, kad bi naša grupica naručila ribu, lokalni dečkić trknuo ko zna gde i vratio se posle par minuta sa tačnim brojem svežih riba. Ovo naravno znači da nema ni struje ni vode u „objektu“, što opet ne utiče na pripremanje najuksnije ribe koje sam ikada jela. Nažalost, nisam uspela da zapamtim imena svih tih morskih riba, ali sve ih preporučujem! Coco loco je odličan dodatak ručku, svež kokos sa nekim miksom alkoholnih pića pripremljenih od strane nasmejanog lokalca. Kali je metropola gde se mogu naći i mnogi internacionalni restorani za one sa dubljim džepom, ali sam ja uvek preferirala male, lokalne restorane sa dnevnim menijem kojih ima na svakom ćošku.

Ne treba preskočiti čuvenu regiju kafe, Eje Cafetero i magični gradić Salento, gde se može probati autentična kolumbijska kafa vrhunskog kvaliteta tokom neke od tura plantaža kafe. Specijalitet u Salentu je pastrmka (trucha) na sve načine, dimljena, pržena, na roštilju i moja omiljena u nekom kremastom sosu sa gomilom sira i gambora! Bilo koji restoran tamo vas neće razočarati. Između privremenih, montažnih restorana na samom trgu i onih „pravih“ sa odličnom uslugom, razlika je jedino u ceni, ukus i svežina ribe je jednaka u oba slučaja.

Kolumbija je zemlja sa neverovatnim prirodnim bogatstvom, jedinstvenim predelima i turbulentom istorijom i mogla bi još dugo da pišem o mnoštvu jela i hrane. Ljudi su iskreni i dobrodušni, ko god se zaputio tamo nije se pokajao. Upoznala sam ljude iz celog sveta koji su došli na kratko vreme i omađijani ostajali mnogo duže nego planirano.. Amazon, Pacifik, Karibi..stari gradovi, urbane metropole i zabačena seoca, Kolumbija ima sve. Dakle, preporuka za posetu, ja cu se sigurno jednog dana vratiti tamo…