“Ima dana kad hoću da batalim reči i da ne napišem ni slovca više. Kao na primer danas. Onda razmišljam kako ću da namestim poslastičarnicu.
Leti bi u mojoj poslastičarnici bile voćne torte, sa mnogo svežeg voća i sa pudingom i sa malo kora. Zimi bi u mojoj poslastičarnici bile čokoladne torte, sa mnogo čokolade i sa malo kora. Recepti za torte bili bi isključivo mamini i bakini. Ne bi bilo svih onih modernih šareniša i ukrasa i džidža bidža po njima, jer lepota je u jednostavnosti. Bar kad su torte u pitanju.
Ne bi to bila velika poslastičarnica, imala bi 5 stolova, okruglih. I 3 stola u bašti, u kojoj bi bilo jedno veliko drvo, ne znam koje marke. U mojoj poslastičarnici pio bi se čaj najvećma, ali i limunada i boza i soda. Uz parče torte gost bi dobijao i papirčić sa pričom za taj dan. Priče bih ja pisala svakog jutra. U stvari ne, ne bi moglo da bude priče, jer bih poslastičarnicu i otvorila zato što sam batalila reči i priče.” Staša Vukadinović
Razmišljam o Stašinom statusu. Starinske torte, kolači hm, kako to da toliko nemam odnos prema njima?
Mama je pravila te klasike skoro uvek. Vasina torta, Žerbo kocke, London štangle, oni čupavci sa kokosom… Nikad to nisam volela. Hurmašice jesam, priznajem. I baklavu. Ali njih nije pravila toliko često kao što je pravila Žerbo. Jer svi su voleli te kolače, Vule ih i dan danas obožava. Tada sam sve vreme mislila da ne volim slatko. U stvari samo nisam volela te starinske kolače. I torte.
“Jel imaš ti neki kolač iz detinjstva koji ti je ostao posebno u sećanju?” pitam mamu.Vidim da sam je iznenadila tim pitanjem, zna ona šta ja mislim o starinskim kolačima. Razmišlja.”Sećam se, kao da je danas, slatkastog mirisa prhkih roščića koje je mama pravila za praznike. Svi kolači su stojali poređani u spavaćoj sobi. Mirisalo je na vanilu i te kolače sam baš obožavala. Nisu oni bili ništa posebno, puter, jaja, korica limuna…” odogovara setno, sa toliko ljubavi da mogu da osetim miris vanile u vazduhu. I moju želju da imam i ja starinski kolač. Neki jednostavan, neki koji osim uživanja budi i sećanja. Nije samo super ukusan već ima i priču koja Nešto znači.
Kopam po stranicama sećanja i tražim neki kolač da se zakačim.
Hurmašice, ne. Volim jako al ne prenose ništa. Baklava, to su pravili jednom u sto godina, nisam ni stigla da se vežem. Pita sa bundevom, hm…ne, ništa tu nema. Samo divnoća ukusa.
Pogačice sa čvarcima, tu ima puno tog Nešto ali to nije kolač. Mora biti kolač.
Vanilice sa domaćim džemom od ribizla.
Niko ne zna da napravi tako savršene vanilice kao mama. Prhke su do besvesti, bele, mirišu na vanilu a u sredini se crveni džem, skuvan dan pre. Kiselkast je i ne postoji savršeniji spoj sa tim vanilastim rajom.
Napravljene su samo za mene i sadrže Nešto. Ljubav, posvećenost i sigurnost.
Nekoliko dana posle, Staša je došla da pravimo vanilice.
Vanilice
200 g putera (omekšalog na sobnoj temperaturi)
3 žumanca
100g mlevenih oraha
150g šećera
350 g brašna T400 (prosejanog)
60 ml mleka
100 g šećer u prahu u koji se doda dve kesice vanilin šećera
Rernu uključiti na 170°C. Umutiti puter i šećer. Dodati žumanca i penasto umutiti.
Dodati orahe i brašno i umestiti lepo glatko testo.
Razvući oklagijom na pola prsta(0,5cm) i vaditi modlama za vanilice.
Peći u zagrejanoj rerni 15 minuta. Pažjivo prebaciti krugove na rešetku.
Kada se ohlade, gornji deo uvaljati u šećer u prahu a donji premazati domaćim pekmezom od kajsije. Spojiti delove pa uvaljati sam donji deo i bočne ivice u šećer u prahu.
Vanilice su sve lepše i lepše što duže stoje.
Hvala
Stašinoj mami Slobodanki za recept; Ognjenu Vlaškalinu za iskazanu profesionalnost za mlevenje oraha, biznis savete i za asistiranje fotografisanju; mojoj Milici za strpljenje kod negodovanja starinskih kolača; Staši za inspiraciju
Hleb i lale 
I ja, i ja! Jako je čudno sa nekim biti tako opušten a da ga ustvari nisi nikad video u životu :)Moramo to ispraviti što pre! 🙂
❤
LikeLike
Potpuno te razumem, i ja bih sada da napravim jednu turu 🙂 A kao na dijeti sam 😛
Hvala na divnim rečima 🙂
LikeLike
Moram da odbranim Stašu, ona je krenula da zaveže kosu ali joj ja nisam dala zbog umetničkih razloga 🙂
Vanilice su posebne stvarno ali od sada, mislim da neću izdržati da ih pravim samo u posebnim prilikama 🙂
LikeLike
Nisam zaboravila! Samo nemam modlice za šape a i vanilice mi imaju lepšu emociju u sećanju!
LikeLike
Hvala Ingrid!I ja sam dobila taj aparatić al nisam još isprobala. Olivera ima dobre recepte.
LikeLike
Senka ❤ 🙂
LikeLike
🙂 E a ja sam kao dete obožavala samo kinderladu 🙂
Hvala Iv ❤
LikeLike
🙂 Ne, nikako da batali pisanje! Može samo da doda i poslastičarnicu u radno mesto 😀
LikeLike
Da, i slastičarnicu i pisanje i vanilice i sve ! Divne ste mi i ti i Staša, ovako udružene napravile ste toliko lijep i inspirativan post da mu se mogu samo vraćati i sve skupa zamišljati……, i slastičarnicu, i priče, i osjetiti miris i okus ovih vanilica, onako kao da su tu pod mojim rukama, u zalogaju, uz kavu, ……., opet sam u vašem postu ! 🙂
LikeLike
Ni ja nisam ljubitelj tih "starinskih" slatkiša, ali….vanilice koje je pravila baka pamtim i volim…i taj prah šećer koji kao pesak sipi sa njih dok ih grickam. Krofne, najposebnije (od jedne druge bake pravljenje), dugo i snažno ulupane, pa sasvim šupljikave a ukusne i slatke…pa ih napunim nekim domaćim džemom…uhhhhbakin kolačić koji je uvek pravila za sv. Jovana, neki mali rolat sa oblandom čokoladom i keksom.Pa u selu salčići, onako savsim domaći i sočni i listavi…A sad obožavam, iako tada nisam, puslice…Divno divno…maštam sada o svim tim slatkišima i o toj divno izmaštanoj Stašinoj poslastičarnici :DKakva divna slatka reminiscencija…hvala, L :*
LikeLike
volela bih da mogu da postujem prazan komentar sa slikom ugla svojih usana…jer me ovaj post čini takvom… tihom, zamišljenom i nasmešenom…ali ne može.
*
LikeLike
Haha, moram i ja da se pridružim i složim sa Aleksandrom! 🙂 To je to, vi ste cure moje jedne razigrane vile! ♡
LikeLike
Ja ne mogu da ne persiram ahahaha. 🙂
LikeLike
Divne reminiscencije…
LikeLike
Stvrarno divne fotografije! :)Jako mi se svidjaju.
LikeLike