Uvek sam mislila da se na selo ide da sadiš povrće i voće, možda da imaš i koke, krave i gice. Da gajiš pšenicu, kukuruz i šećernu repu i tako to.
Bojala sam se promene navika, načina života i svega onoga što sam znala da na selu neći imati.
“A šta ako neko od naše dece bude hteo da svira obou, šta ćemo onda?” znala sam tako, iznebuha, da pitam Miljana.
Ili ” A šta ako budem htela da počnem da učim arapski? Da idem na jogu? Šta ću kad mi se jede kineski? A kuvani đevrek iz “Kao nekad”? A kako ću? A šta ću? A gde ću?
I koliko god da sam se radovala odlasku u našu, samo našu kuću, toliko sam bila rezervisana po pitanju nas kao seljana.
Onda kad smo počeli da živimo ovde, skontala sa da se na selo ide i da imaš svoje dvorištance u kom sediš i piješ hladan čaj.
Bereš svoje višnje.
Imaš dva mačka i dva psa.
Šetaš svako jutro u 7 sati uz kanal, da slušaš kako krekeću žabe i zuje pčele u krošnjama lipe.
Pozdravljaš nepoznate ljude na ulici.
Ostavljaš kola i bicikl otključane.
Voliš stare kuće, oronule ograde i zamišljaš kako će jednom neko doći tu da živi opet, da oživi sve te divne kuće.
Sve ono bez čega sam mislila da neću moći, ne trebam više. A i ako baš žarko želim, onda i nađem način da dođem to toga.
Kad me neko pita odakle sam, ja kažem iz Novog Sada.
Zaboravim da *odakle sam bila, više nisam*.
Sad sam Petrovčanka. Gospoja sa sela.
[kindred-recipe id=”1426″ title=”Sendvič sa namazom od avokada i parmezanom”]
*Naziv priče iz istoimene knjige Dejana Stankovića
Hleb i lale 
❤
LikeLike
"NIje važno odakle sam, sve dok znadeš kuda putujem" riječi su Johnnyja Štulića kojima se ja vodim. Jer ono što je bilo, bilo je, a ono kuda idem i želim stići uvijek mogu promijeniti na bolje!
LikeLike
p.s. svidja mi se taj seoski štih
LikeLike
Blesavo, dok ti bježiš iz Novog Sada, ja bih željela tamo :). Muž i ja smo nedavno bli po prvi put u Vojvodini, i preselili bi iz Hercegovine isti tren. Onako nesto lijepo odavno nismo vidjeli. I ljudi, i okolina, i događanja, ma sve je predivno. Mozda je u pitanju samo turistička naivnost, ali mi se Novi Sad čini kao super mjesto za život. P.S. Ja uopće nisam tip za selo, otići par dan super, ali za dalje ostajanje nikako ne, ali se divim kad netko zna uživati kao ti.
LikeLike
Ali po avokado moras do novog sada 🙂
Divni petrovac…Znas ja kad idem sa nekim bliskim kroz Petrovac a da taj neko nikad pre nije bio, obaveyno napomenem kkao tu zive preteyno Slovaci, i zato je tako fino i uredno!Obozavamavam njihovu gimnaziju!
LikeLike
Ja sam djetinjstvo provela na selu i, koliko mi je god znalo i dosaditi, zaista nikad neću zaboraviti krave kod bakine susjede i vruće, svježe, tek pomuzeno mlijeko. Ni pse koje je moja baka imala, a moj djed obožavao. Njezine višnje još uvijek beremo, a salata u njezinom vrtu uvijek je bila veća od ove naše, u našem gradiću (koliko god da je malen).Sad živim u gradu i volim, ma obožavam to, ali život bez sela ne mogu zamisliti. U selu ljetujem, na selu je moje srce – moja baka. Uostalom, dok se zaželiš grada, skok u auto i brzo si u gužvi i vrevi. Zato – uživaj 🙂
Ja sam s avokadom još u procesu upoznavanja – ali u tvoje recepte vjerujem i isprobat ću 🙂
LikeLike
Malopre pitam drugaricu (mama nije pri netu trenutno): "Čuj, idem u prodavnicu, reci mi šta bih mogla da kuvam ovih dana da znam šta da kupim." A ona će: "Idi na Hleb i lale pa vidi." 😀 I ja šta ću :)Inače, nešto slično ovome sam krenula spontano da pravim: avokado, krem sir, biber i limunov sok. Probaću (dok još nemam blender) da dodam beli luk u prahu, volim beli luk baš. Znam da sam dosad najavljivala da ću koješta da pravim, ali sad kad primam goste za par dana stvarno hoću (haha), pa ti se javljam s rezultatima! 🙂
LikeLike
Jeste da je priča od davno ali kako tako divno sve možeš da opišeš i da uslikaš…Mi rođeni Petrovčani stvarno nemamo oko kao vi što ste novi Petrovčani sve vidite drugačije lepše inspirativnije…Hvala Vam na tome jer bez novih ljudi i poznanstava sve bi bilo sivo…Obožavam moj Petrovac sa svim nedostacima jer upravo u njima vidm šansu za promene….
LikeLike