Nedavno sam napisala kako kad god uđem u nedovršenu kućicuSlobodicu zamišljam sebe kako sedim na stepeništu i plačem od sreće.Sad kad smo preseljeni u kućicu vidim da je to ustvari nemoguće jer se na stepenicama ne može sedeti pošto su i dalje nazavršene.I uopšte mi se ne plače od sreće jer ono što osećam je duboko zadovoljstvo i smirenost i nema mesta euforiji i nervozi. Bez obzira na haos, kutije i puno nezavršenih momenata.Pečem braunise da se Miljanče zagreje kada dođe kući a sutra ujutro ću kljukušu da zamiriše kuća na beli luk.Seoski je tiho i toplo i ovu moju idilu jedino kvari činjenica da moram da odšljapkam kroz blato da bih doložila vatru.Koja mi se možda ugasila jer sam zaboravila da treba da ložim.Al naviknuću se, ima vremena. Tek smo započeli novo poglavlje našeg života.
Hleb i lale 
Marinče, hvala ti:)Sve sam otpakovala, jedino mi fale ormari pa svu odeću držim na policama za knjige:):):)A knjige, drage, strašno mi nedostaju…Baci e abbraci:)
LikeLike
Bravo Nevena, korak po korak i uživajte u svom novom domu, sve će pomalo doći na svoje, a i do tada treba uživati u svakom trenutku, možda je sve skupa i ljepše dok se ne navikneš 🙂 . Kljukuša je interesantna i odlična !
LikeLike