Šmrika gleda na Krk, Cres i na gomilu zelenila. Tamo žive naši prijatelji, dvoje velikih i dvoje malih.Imaju žutu kuhinju u provansalskom stilu gde prave džemove i domaće sokove od, meni, neobičnih, namirnica.Čim sam ušla u njihovu kuću osetila sam dobru energiju i opuštenost. Oni zajedno, svako na svoj spontani način, su učinili da se osećam, makar na dva dana, delom njihovog života i priče.Od njih sam krenula kući sa torbom punom sveže, divlje rukole, pekmezom od breskvi vinogradarki i đumbira , sirupom od kadulje. Sa oplemenjenim osećanjima kakva samo deca mogu da izazovu i idejom, kada jednom budem imala decu, kakav roditelj želim da budem.To veče kada smo stigli u Šmriku, uz domaće Zlatkovo vino večerali smo jednostavnu večeru koja je meni bila prava gozba. Bakalar bjanko, sveža salata sa mocarelom, paradajzom, masline i lički sir. Savršeno.Ujutro kad sam ustala prvo što sam videla je bilo more, široko i plavo. Nema lepšeg pogleda od toga. Možda sam u prošlom životu živela na nekom ostrvu pa uvek žudim za mirisom mora…
Doručak je na terasi, Vule i Zlatko su drmnuli po jednu rakijcu što smo doneli, ja Tajanin sok od žalfije… Pa jel može bolje? Može, kad je Megi tu, onda je još bolje:) Gleda me njenim velikim plavim očima, pruža buketić cveća i nešto mi objašnjava. Njena mašta radi sto na sat, um joj je slobodan. I ona je apsolutno takva.
Dan smo proveli na Krku, blizu Glavotoka u jednoj uvalici. Bili smo jedini na plaži, more je bilo kristalno čisto i hladnjikavo. Kamenje je bilo toplo, mirisala je priroda a Megi i Oleg su ciktali od zadovoljstva…Čitala sam knjigu, sunčala se i istinski uživala.Uveče sam se družila sa Olegom. Kad smo skontali da imamo zajednička interesovanja i ukus- bela čokolada- može u svakoj prilici, belo u linoladi, vanilija uvek pre kakao- brzo smo se skompali. Odigrali dva kruga igrice Cooking Academy 2, otvorili virtualni kineski restoran sa 5 zvezdica, započeli italijanski…Čak smo i pregovarali da bi za koju godinu mogli da otvorimo jedan zajednički, pravi, “Kod Olega i teta Marize”. Teta Mariza je Megina interpretacija imena Nevena:)Oleg je divan dečak, stvarno slobodan u duši. Kada ne sastavlja lego kocke, gaji kristale, čita Hari Potera i pravi kolače. Kamen oslonac za Megi. Ona je njegov, search-and-destroy-asistent. Kada poraste biće avion. Oleg će biti poslastičar.
Danas vam predstavljam Olega, dečaka od 11 godina koji je napravio prekrasne kakao mafine sa bananom i belom čokoladom. Biće fantastičan poslastičar. Bilo profesionalno ili za svoj gušt.
Recept je našao na blogu kod Sanele.:)Jako je bio zadovoljan originalom a nama za doručak je napravio blago izmenjenu verziju.
Mafini sa kakaom, bananama i belom čokoladom200 g brašna1 kašičica praška za pecivo1/2 kašičice sode bikarbone3 kašike kakao1-2 kašičice cimeta1 jaje175 g smeđeg šećera100 ml ulja125 ml milerama3 banane80 g iseckane bele čokoladeUključiti rernu na 180 C.Brašno prosejati. Dodati prašak za pecivo, sodu bikarbonu i kakao.U drugoj posudi umutiti jaje, dodati šećer, ulje i mileram.Banane izgnječiti i preko njih iscediti limunov sok. Dodati banane u jaja i izmešati. Dodati mešavinu sa brašnom i miksati da se sve lepo sjedini.U tepsiju za mafine staviti papirne kalupe. Smesu za mafine sipati u papirne kalupe do polovine kalupa.Peći 20-25 minuta.Kada su gotovi, ostaviti da se ohlade.Poslužiti i uživati:)
Prijatno!
Hleb i lale 
Prekrasno, Nevena. Sve mi je tako lijepo opisano, ali ono što mi je skoro izmamilo suze je kad sam pročitala kako je toplo bilo kamenje… Točno ga mogu osjetiti pod nogama, a onda odmah osjetim i miris mora i čujem zrikavce i kako šumi vjetar 🙂 More bih mogla ljubiti i grliti svaki put kad ga vidim.
Dečkić je divan, muffini također, okusi su svi za 5 🙂
LikeLike
Moram priznati da nisam očekivala ovakvu priču, odnosno da ću imati priliku pročitati prekrasan post o dječaku kojeg zanima slastičarstvo. Svaka mu čast!!A i provod vam je super, red mora, red dobrog štiva, red dobre hrane, prava uživancija.
LikeLike
Divno! sve je divno! i post, i rijeci, i slike.. jedno drugo upotpunjava u jednostavnu, a tako duboku cijelinu!!!bravo!!! =)
i meni strasno nedostaje jutarnji pogled na to nase divno plavo more…
LikeLike
Što si dobro to opisala…baš je takav ugođaj!Ja uskoro idem, opet, na par dana ima da se kupam do besvesti:)hvala ti draga:)
LikeLike
🙂 i baš sam se napunila dobrom energijom. Ne pada mi teško ni vrućina ni posao:)Oleg će da bude baš dobar jer pazi na sve detalje, sve mora da bude kako treba. Nema ništa polovično. A poslastičari stvarno moraju da imaju to u sebi, rekla bih.
LikeLike
hvala jovanka na divnim rečima:)i meni je jadransko more najlepše. posetila sam par drugih, svako ima svoje dobre strane al nema ništa do Jadrana:)
LikeLike
Skoro pa si mi sva čula zaposlila ovim postom. Hvala. Evo linkic ko sve danas otvara poslastičare, zašto ne bi mogao i Oleghttp://www.noisecreep.com/2012/06/25/coheed-and-cambria-bakery/
LikeLike
🙂 strava!!!
LikeLike
Evo Oleg izričito traži da uneseš korekciju u recept i dodaš 1-2 žličice cimeta…Kao što kažeš, Perfekcionista…
LikeLike
Bravo za Olega, predivan post, bilo mi je predivno čitati i ponovo mi fali more, još manje od mjesec dana pa ću i ja ovako uživati, nadam semuffini su isto odlični
LikeLike
hahahha:) Tako treba!Oleg, sorry, nisam skontala da si stavio cimet:)Evo idem oma da menjam!
LikeLike
Hvala draga Nina:)Uživaćeš sigurno! I ja jedva čekam da se dočepam mora opet:)
LikeLike
…divna, divna priča…prekrasan post…prekrasan dječak…divno, divno more…što god rekla malo je… uživala sam…divota!!! :))
LikeLike
Slučajno me Lucijin (dajgriz) blog doveo ovamo, i prvo sam pet minuta mislila 'ma kakav je to naslov za blog, lale?', a onda se samoj sebi nasmijala kad sam počela čitati tekst po tekst i spojila priču 🙂 Divan, divan blog, odlični su ti recepti (sinoć smo kasno stigli s puta, baš s mora, stan mi je cijeli u kaosu, a ja već maštam kako ću čim raspremim torbe guštati u onim jajima na špinatu za sleepover :)), a ova priča o Olegu je tako slatka da sam morala ispod nje ostaviti barem osmjeh 🙂
LikeLike
Hvala ti:) strašno sam srećna kada pročitam da Hleb&Lale budi lepe emocije kod ljudi:)malo ljudi zna, moram to dopisati, ime bloga osim što opisuje moju ljubav prema hlebu i vojvodini, nosi naziv jednog od mojih omiljenih italijanskih filmova:)uživaj:)
LikeLike
Slučajno sam naišla na ovaj tekst i skužila sam da je to ono o čemu nam je pričao Oleg ovog ljeta….samo da pojasnim otkud Megi ime Mariza…to sam ja…mama od Olegovog prijatelja Frana koji često boravi kod njih i kada dolazimo po njega družimo se malo i sa Megi….Pozdrav autorici teksta
LikeLike
Teta Mariza!!!!:)Jako volim ovakve slučajnosti u životu:)Puno pozdrava šaljem! Uživaj:)
LikeLike
Propustih ali se obradovah što sam naletela :-)Ne znam za Turakama, istražiću Volela bih da ’istražim’ i ovu nestandardnu porodicu a naročito bih volela da popričam sa ovim neobičnim dečakom!
LikeLike